Piše: Anis Sulejmanović, član redakcije
Sjećam se majka je stavila pitu da se peče, bilo je to ljeto devedeset i druge.
Još uvijek mi u ušima odzvanja zvuk škripe rerne u stare peći, marke “alfa”.
Još više se sjećam babine škripe zubima, dok na radiju pričaju o nekoj “velikoj srbiji” i kako će muslimanski narod nestati.
Ništa ja to nisam razumio, meni je pita bila u glavi, dok sam se igrao sa kamenčićima ispod stare kruške.
Tada nisam znao da je to posljednja pita, koju ću zadugo u mislima nositi, kroz sve što nam se desilo.
Nije mi bilo na pameti, da nikad više neću čuti babinu škripu zubima.
Tu škripu još više i glasnije čujem od kad su našli babinu lobanju u masovnoj grobnici kod Nezuka. Tad mi je srce žaškripalo, škripom bolnom.
Opet, moja majka Hajra, njoj više srce ne škripi, ono je davno stalo.
Stalo je kad su babu odveli neki ljudi, “veliki srbi”.
Bio sam tada suviše mali da to sve razumijem, možda je i peć marke “alfa”mogla nešto shvatiti tada, ali ja tek sad sve razumijem.
Srušili su mi i staru krušku, gdje sam se nekad igrao, ali nije meni što više nema hlada od grana stare kruške, nego je meni što nema više hlada zaštite ruku mog babe.
Od dana kad smo ga našli, ne jedem više pitu, nit kompot od kruški, a Boga mi i televizor mi je mrzak.
Nisam tada znao da “velika srbija” znači, mali ja bez babe, uplakan sve do dana današnjeg.
