Piše: Kamber Kamberi
17. maj 2018., četvrtak
Oko podne izlazim iz sobe da priupitam domaćina kako mu prođe Dan Norveške, onako više radi reda nego što me zanima. Kaže: „Dobro je“ i poče pričat. Upali i TV da mi pokaže kako to izgleda. Gomila čudno obučenih Norvežana skakuće i trčkara lupajući u bubnjeve i puštajući čudne zvukove, veli domaćin: „Tako efendija, vesele se…“ Tako sam desetak minuta iz edeba slušao čudni norveški jezik pokušavajući da bar jednu riječ uhvatim, ali uzalud. Rekoh: „Odoh ja šta korisno radit’ svakako ovo ništa ne kontam“, veli domaćin: „Haj ti svojim poslom.“
Sutra trebam održat’ hutbu, prvu u životu. Ako preživim. Malo sam je iščitavao, dobra bi bila za dvadesetak ljudi, a bit će ih sigurno pet-šest, pa razmišljam da li je prikladna? Valjda jest…
U pet sati je po mene trebao doći jedan drugi džematlija, da me ugosti tu noć. Došao je njegov sin. Prijatan mladić, gazi sredinu dvadesetih. Prilično veseo i smije se glasno na svaku šalu. Ima u njemu Norveške: smiren je i tih. Dobar insan. Dolazimo kući, prelijepa je: drvena k'o i svaka haman kuća u Norveškoj, s pogledom na more i na grad. Izlazimo na terasu. “Prilično je hladno“, rekoh, a veli E. „Ja taman krenuo reći kako je danas ugrijalo…“ I tako govorismo o Bosni, o Saraj'vu, o ženidbi. Pričao sam kako mi fali Bosna, da je ovo premirno, pretiho, čudno… Kaže smijući se, „Jel’ fali Bosna il’ ta koja te čeka?“ Rekoh: „i jedno i drugo, jarane.“ Sjedili smo i razgovarali o Norgi, o visokom standardu, o običajima i slično.
Ne paše mi Norveška. Rekoh mu da će mi ovo biti najduži mjesec u životu, a on se smije. Voli Norvešku i to ne krije. Postaje hladno te ulazimo u toplu sobu. Uzimam norveško-bosanski riječnik i počnem čitati, čudan jezik i dalje, mada mi je sad malo jasniji. Veli domaćinova žena „E, Boga mi, efendija dobar si kad si počeo učit’ norveški…“ Kaže sin joj: „Ma ostavit će Bosnu doće ovdje…“ Rekoh: „Ma jok – hladno je ovo za mene“, te tako uz blage osmijehe zavlada tišina dok sam ja propitivao o izgovoru pojedinih riječi, čisto onako – da razbijem tišinu.
18. maj 2018., petak
Probudio sam se, rekao bih ujutru, ali bilo je petnaest do dvanaest, podne haman. Danas je džuma, i to je ja predvodim, Bože na hajr. Pročitao sam hutbu još jednom, održao sam je jednom sebi, snimio sam je jednom i pregledao, mislim: valjda je spremna. Došao je domaćin, veli: „Efendija ‘oćemol’?“ Rekoh: „Hajmo.“
Na papiru sam spremio kratke teze kao podsjetnik. Bože, održat ću prvu hutbu. Nije lahko sem ono što Allah lahkim učini. Stat ću govorit ljudima s mjesta na kojem je govorio najplemenitiji u ljudskom rodu, Muhammed, s.a.w.s. Nisam dostojan toga, ali prihvatam ne bi li Allah preko mene otvorio ljudska srca. Sjedio sam u mesdžidu i držao papir, ponavljao teze i smišljao rečenice. Ljudi su ulazili, kad god bi koji ušao pomislio bih da ću odustati, da ja to ne mogu, ali ništa nije lahko sem onoga što Allah olakša, ko se na Njega osloni On mu je dovoljan. Kucnuo je čas! Tri je sata popodne, ustajem i proučim ezan. Iza mene dvanaest ljudi, taman za prvu hutbu. Ne bi valjalo da ih je više.
Moram i mujezinit’ i hutbu održat’ i klanjat’, Bože na hajr, On najbolje pomaže. Klanjani su sunneti. Proučim drugi ezan i penjem se na malu mimberu, svega tri stepenika. Proučim Musaovu, a.s., dovu „Rabbi šrah lii sadrii….“ okrećem se ljudima i počnem govoriti. Elhamdulilah, nema treme. Završavam hutbu, uključi se jedan vrli hadžija i prouči ikamet. Završena je džuma, veli moj prvi domaćin: „E, Boga mi si me iznenadio, nikad ne bih rekao da si ono ti, dobra tema, dikcija. Lijepo slažeš rečenice, dobar.“
Poslije džume trebao sam doći u Venneslu, mali gradić nedaleko od Kristiansanda. Vozio me jedan Sarajlija, s Bistrika. Ponio ga zapadnjački život, ali je u njemu ostao mekteb. Mal’ li je svijet, čovjek išao u moj džemat, zna mi efendiju. Pričamo u putu, osjetio je hutbu i pronašao se u njoj, elhamdulilah. Žao mu što su ljudi tako negativni prema islamu, veli: „Islam je najbolja vjera, al’ šta ćeš ljudima?“, s puno žalosti to kaže ili se barem tako čini. Stižemo kod domaćice, srednjih je godina, prilično otvorena i dobrodušna. Došlo je još par ljudi, još je jedan s Bistrika mog voljenog, ejh velim: „Nek’ su, neka moga Bistrika…“ A Norveška? Ona je jedno veliko lijepo uređeno selo, treba ti po’ sata da dođeš do radnje.”
Bože dragi, opet mi fali Sarajevo…
